A nekad, kad odemo, kada nas ne bude više, u neko tužno jesenje praskozorje, plakat će za nama samo kiše sjećanja i cvilit će vjetar kroz planinu Zvijezdu... Jednog dana kad odemo, kad nas ne bude više... Ali će ipak praskozorje bijelom rukam skinuti crni plašt noći i... Sve će opet biti kao nekad...
...
Šta ste se odmah rastužili...?! Nedamo se mi, pa zar ne đuskasmo (aorist) bez prestanka do zore... Ja ovo čisto (o)nako da popunim prostor... :-)
Do sljedećeg susreta velika zahvalnost našim profesorima za sve a svima vama pozdravčina i svako dobro.
